Moja današnja sagovornica je i moja sugrađanka, slikarka Sanja Momčilović. Rođena je 1986. godine. Završila je master studije slikarstva 2018. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Kroz svoju umetnost bavi se temama percepcije, međusobnim odnosom digitalne i fizičke konstrukcije objekta, i izolacijom kroz alegoriju apstraktnog izometrijskog prostora.
Od 2018. godine njen rad „Kontraobelisk“ nalazi se u kolekciji Zepter muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade za slikarstvo “Rista i Beta Vukanović-slikari” Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
U intervjuu koji sledi čitajte o Sanjinom procesu stvaranja dela, strit art kulturi, zabludama o umetnicima i mnogim drugim temama iz sveta umetnosti.
Kada i zašto si odlučila da se baviš umetnošću?
Još kao dete, da bih u pubertetu na to zaboravila. Srećom, oklonosti su se pobrinule da se setim te odluke. Umenost me je oduvek intrigirala i u njoj sam se pronalazila.
Ko su bili tvoji uzori na početku?
To su uglavnom bili ljudi koji me okružuju, mladi umetnici koje sam imala prilike da upoznam i njihov rad vidim u pančevačkoj Elektrici. Oni su bili dostupni i prisutni zajedno sa svojim radom.
Koji su to umetnici danas?
Trudim se da nemam uzore.
Kako izgleda tvoj umetnički proces?
Uglavnom se bavim fenomenom koji se u datom momentu ispostavlja kao najprisutniji u mom životu. Serija „Kuća sa belim krovom“ u vezi je sa periodom izolacije koji sam provela u mojoj porodičnoj kući neposredno pre nego što sam se odselila. Pokušavam da konstruišem i apstrakujem dati fenomen, najčešće digitalno. Iz te konstrukcije nastaju kompromisi, a iz njih i idejna rešenja za slike.
Skice crtam u Adobovom ilustratoru i fotošopu, gde ih i bojim tako što uzimam porodične fotografije ili radove drugih umetnika. Dosta sam koristila radove američkog umetnika Pitera Maksa. Njegove reporodukcije sam skidala u što goroj rezoluciji, i ubacivala u fotošop, gde bih rezoluciju dodatno smanjivala, selektovala delove rada koji mi se dopadaju i izdvajala piksele za palete na mojim slikama. Moglo bi se reći da sam reciklirala Pitera Maksa. Završni deo je prebacivanje skice na medijapan i realizacija, sa dosta brojanja, merenja, trošenja metara i metara lepljive trake i mešanja uglavnom preko stotinu boja po slici.
Gemoetrija i preciznost su reči kojima bismo mogli opisati tvoje radove, ali kažeš da to nije njihov cilj. Šta jeste?
Geometrija je jezik kojim se u okviru trenutne serije služim kako bih saopštila na što jednostavniji način ono što želim da kažem. Slike iz serije „Kuća sa belim krovom” su izolovani elementi prostora, asocijacija i sećanja nastalih u okviru specifičnog fizičkog prostora.
Kako ti doživljavaš izolaciju?
Izolacija, u najužem smislu, znači prisilnu izdvojenost pojedinca i onemogućavanje kontakta sa spoljašnjom sredinom. Mislim da umetnost bez spoljašnjeg sveta ne može zasebno da egzistira, u tom smislu potpuno je jalova. Naši doživljaji su masa iskustava, koje mi možemo ili ne moramo da osvestimo, a ja kao umetnik, pokušavam da tim doživljajima dodelim nov smisao. Da bih tako nešto uradila ponekad moram da se sklonim od iskustva. Moglo bi se reći da je slika „Soba“ epigraf na početku teksta o istoriji jednog specifičnog fizičkog prostora smeštenog u „Kuću sa belim krovom“; Prostora u koji bih se samoinicijativno ili prisilno, u zavisnosti od okolnosti, povlačila.
Šta ti najviše nedostaje u vreme ove krize?
Porodica, ljudi, druženje, zabava, Beograd, putovanja, sve.
Reci nam nešto o muralima koje radiš?
Desilo se spontano, na poziv Borisa Stanića ili Vlade Palibrka. Uglavnom su bili realizovani u okviru projekata i festivala. Nisam ih uradila mnogo do sada, ali se uvek radujem pozivu jer predstavljaju potpunu suprotnost radu u ateljeu. One koje sam do sada uradila mogu se videti u Pančevu, Beogradu i u italijanskom primorskom gradu San Vito Kjetino.
Koje murale u Beogradu posebno voliš?
Novosadski umetnik Tony Star mi je možda najinteresantnije otkriće na sceni trenutno.
A u svetu?
Nemački umetnik Blu i skoro sve što je ikada uradio – preko rane sirove faze, preko megalomanskih zidova kao što je “Money Shark” u Barseloni, pa sve do “Wall painted animations”.
Koja je razlika između murala i grafita?
U toku jeseni sam se prošetala Pančevom upravo da bih videla ima li novih grafita, ali uglavnom se vide radovi stari preko 10 godinama. Bilo bi super videti neke nove klince kako crtaju grafite, interesuju se za tipografiju, sprejeve, boju, stensile. Grafiti su deo jedne specifične kulture, specifičan način da se istupi i kaže Ovo sam ja! Ovo je moj tag i ime koje sam sam sebi odredio. Ja sam ovde prisutan.
Za razliku od grafita, koji su najčešće vezani za tipografiju, mural je u slika naslikana na zidu. Novi murali u Pančevu se češće pojavljuju poslednjih godina i naročito su mi interesantni murali koji su realizovani u okviru projekta “Street Art Residencies”.
Kakav je stav naše publike prema street artu?
Interesantniji mi je opšti stav nego stav publike. Ono što možemo da vidimo i pročitamo na zidovima često je refleksija trenutnog društvenog pravca. Mislim da ulice nikada nisu više bile prekrivene ultradesničarskim i ksenofobnim porukama, dok se “street art” kao takav sve manje viđa, barem u Pančevu.
Kako izgleda tvoj radni prostor?
Moj atelje je moja „devojačka soba“ u porodičnoj kući. Zidovi su uglavnom izbušeni tiplovima i prekriveni medijapanima na kojima radim. Ima dosta alata, moja omiljena vaser vaga i turpije za drvo koje sam nasledila od dede, Lazara. Na staklenim policama se nalazi preko dve stotine sterilnih bočica za koje se ispostavilo da su vrlo praktične za mešanje i čuvanje boja. Cela soba miriše na drvo i previše je šareno da bi se u njoj duže vreme boravilo.
Na čemu trenutno radiš?
Već mesec dana postavljam sliku koja bi trebalo da bude jedna od poslednjih iz serije „Kuća sa belim krovom”. Pored toga istražujem i prikupljam literaturu za novu seriju.
Najvažniji kulturni događaj u Srbiji je…?
Fest.
Koje su najveće zablude o umetnicima?
Oduvek mi je bila interesantna reakcija ljudi kada im kažem da sam umetnik. “Jao, pa ti si umetnica.” U nekim momentima uspem da iščitam određenu dozu sažaljenja u njihovom tonu, u drugom divljenje, a nekad mi se čini kao da iza tog famoznog „Jao, pa ti si umetnik” stoji “jao, pa ti si debil”. Najčešće mi se čini da većina ljudi ne razume da je ovaj poziv jednako profesija kao i svaki drugi.
Možeš li izdvojiti skulpturu u javnom prostoru koja ti se posebno dopada?
Ceo park „Bukovička banja“ u Aranđelovcu.
Možeš li da nam preporučiš neki film o umetnosti ili umetniku?
Museum Hours
Kako se informišeš o novostima iz sveta umetnosti?
Preko neta, SEE Cult, ili mi prijatelji pošalju nešto interesantno.
Gde možemo pogledati tvoje radove?
U Zepter muzeju i na mojoj instragram stranici, a nadam se uskoro i na nekoj izložbi.
Priredila: I.V.L.