Mihael je diplomu osnovnih i master studija stekao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, nakon čega je specijalističke studije završio na Nacionalnoj akademiji likovnih umetnosti u Parizu.
Iako smo danas odabrali pretežno radove iz njegovog slikarskog opusa, njegov umetnički rad predstavljaju i skulpture, fotografije, instalacije i video radovi.
Njegova dela našla su se u brojnim svetskim kolekcijama, među kojima on posebno izdvaja sledeće: Muzej LUDWIG, Beč, Kolekcija SOLO, Madrid, Kolekcija SIEMENS, Beč, Kolekcija ESTERHAZY, Ajzenštat, Kolekcija AZRAK, Marakeš, Muzej Industrije i Lepih Umetnosti, Sent Etjen…
Kada i kako si odlučio da se baviš umetnošću?
– Umetnost je od najranije dobi bila svuda oko mene. U porodičnoj kući u Tolstojevoj 9, koja danas više ne postoji, odrastao sam okružen radovima mog dede, i igrao se u skulptorskom ateljeu mojih roditelja. Umetnost je za mene pre svega bila deo igre i način na koji sam sebi predstavljao i razumevao svet. Mislim da odluka kao takva nije ni postojala
Biti uspešan umenik, za tebe znači…?
– To pre svega znači ogromnu meru lične sreće i zadovoljstva, da ne kažem samozadovoljstva, jer najslađe plodove umetnik upravo ubira u stalnoj samospoznaji i otkrivanju sebe i u sopstvenom razvoju i nadgradnji. Takođe, uspeh ili sreća je da uspe da transcendira svoju umetnost, učini je razumljivom drugima i njom utiče na druge ljude, i posredno na realnost. Velika je stvar ukoliko umetnik u toku svog života uspe da nađe “sagovornike” u drugim umetnicima, kroz njihova dela, indirektno.
Prema tvom mišljenju, najvažnija kulturna manifestacija koja se održava u Beogradu je…?
– Manifestacija ima mnogo, kao što ima i kategorija; Mislim da u profesionalnom pristupu ali i u marketinškoj uspešnosti prednjače pozorišne i muzičke manifestacije, kao što je recimo BITEF. Što se tiče likovne umetnosti to je nekada, pre desetak godina, bio Oktobarski Salon, ali to više nije.
Kada i gde je bila tvoja prva izložba?
– Prva izložba mislim da je bila u Galeriji 73, sada daleke 1985, godine i bila je tematska “Sloboda i stvaralaštvo”. Odneo sam i neku od nagrada, i dobro se sećam zbunjenih i začuđenh pogleda posetilaca, kada su ugledali nekog osamnaestogodišnjaka. Prvu samostalnu izložbu sam imao u galeriji FLU 1991. godine kao student četvrte godine slikarstva, što je tada bio nečuveno drzak gest. Neki i danas aktivni profesori mi to nikada nisu oprostili.
A poslednja?
– Galerija Margo Milin u Parizu u oktobru prošle godine.
Možeš li nam reći nešto više o njoj?
-Svaka izložba je poseban stejtment, zbir promišljanja i doživljenih stvari. Mislim da je umetnost nezahvalno prepričavati, treba je osetiti, videti, biti u njenoj blizini. Zato posećujte izložbe, ako poznajete umetnike, posetite njihove ateljee.
Koji su bili tvoji uzori na samom početku?
– Verovatno sam se ugledao na Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Direra. To su svakako u svojoj veličanstvenosti i širini duha definitivno bili moji prvi uzori. Uvek sam se zgražavao od one-mind-set umetnika i fah idiota. Srž shvatanja umetnosti se najmanje nalazi u umetnosti per se.
Kog umetnika bi voleo da upoznaš?
– Ima više onih koje ne bih voleo da upoznam da se ne bih razočarao. Neo Rauha definitivno bih hteo da upoznam. Mada sam tokom godina upoznao velika imena savremene umetnosti poput Georga Bazelica, Ilije Kabakova, Roberta Gormlija, Pistoleta, Opalke, Openhajma…sve ih odlikuje velika čovečnost.
Svoj studio ne možeš da zamisliš bez…?
– Gomile nepotrebnih stvari koje mi stvaraju ambijent.
Šta preporučuješ kolegama na početku karijere?
– Istrajnost, ogroman rad, veru u sebe i mnogo strpljenja. Sreća je deo koktela koja prati isključivo ljude koji su odvažni i koji se usuđuju, ali nije naklonjena lenjivcima i ljudima koje zanima samo slava.
Da si ministar za kulturu, koji bi bio tvoj prvi potez?
– Svakako bih uradio ceo set izmena u zakonu kojim bih stvorio povoljan teren za investicije u polju umetnosti, kroz fondacije, kolekcije, otkup umetničkih dela, projekte. Državne institucije kulture bih postavio na noge, ali ne bih očekivao od njih da one osmišljavaju strategije za budućnost. Budućnost likovne umetnosti u Srbiji leži u prisutnosti i vidljivosti naših umetnika pre svega na evropskoj sceni, na njihovoj globalnoj prepoznatljivosti i na podizanju i transparentnosti tržišta umetnosti, bez kojeg scena kao takva realno ne može da funkcioniše niti da postoji kao takva, već ostaje samo pojava.
Možeš li da nam preporučiš film o nekom umetniku?
– Pre bih preporučo filmove umetnika, i ima ih dosta.
Koji je poslednji muzej koji si posetio?
– Vizantološki Muzej u Atini.
Šta ti je privuklo pažnju?
– Najviše me je dojmilo to koliko je zapravo savremeni čovek, pa i savremeni čovek – stvaralac, desakralizovan u odnosu na svoje kolege iz XI ili XII veka, i da je ta otprirođenost izvor velikog broja problema.
Koju skulpturu u javnom prostoru nam preporučuješ da pogledamo?
– Volim javne skulpture Claesa Oldenburga i Roberta Gormlija – gde god da se nalaze.
Izlagao si širom sveta, prema tvom mišljenju koji grad ima najuzbudljiviju umetničku scenu?
– Ima gradova koje još nisam posetio, a čija scena je najverovatnije fantastična , gradovi kao što su Šangaj ili Tokio spadaju u mesta koja još nisam video. Mislim da uzbudljive scene imaju Uagadugu i Teheran, mada se o tome ne zna gotovo ništa.
Sa kojim galerijama imaš saradnju?
– Radio sam sa Galerijom Piece Unique u Parizu, Galerijom Georges Verney Carron u Lionu, Guy Bartschi u Ženevi, Changing Role u Napulju, Ernst Hilger u Beču, Galerijom Voice u Marakešu, Galerijom Espace Sol u Seulu i mnogim drugima. Trenutno radim sa par galerija u Evropi i u svetu, a pre svega sa institucijama i javnim kolekcijama.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitao?
– Nisam je još pročitao, “Matin des Magiciens” od Luja Pauela i Žak Beržijea.
Film ili pozorište?
– I jedno i drugo. Volim da gledam u pozorištu svog drugara Sergeja Trifunovića na sceni, posebno kad imam privilegiju da vidim probe. Što se tiče filmova, sabiram svoje filmsko sećanje iz vremena kad sam imao 12-13 godina, jer su te pokretne slike imale velikog uticaja na kreiranje mene kao umetnika.
Tvoj deda je bio poznati srpski slikar, Milo Milunović, postoji li neki njegov rad koji ti je posebno drag?
– Najdraži dedini radovi su oni najmanji, oni koji su nastajali kao zabeleške na obodu novina. To su zaista biseri, jer u njima nema nikakve pretencioznosti, već je emocija neiskvarena i koncizna. Ko zna, razumeće o čemu govorim.
Imaš li svoj omiljeni rad?
– Onaj na kojem trenutno radim.
Na čemu trenutno radiš?
– Na mom omiljenom radu 🙂
Imaš li u planu neku izložbu?
– Da, mada gledam da imam normalan ritam u izlaganju. Nova produkcija pre svega zahteva vremensku posvećenost.
Više o Mihaelu i njegovoj umetnosti, saznajte na njegovom sajtu: www.mihaelmilunovic.com
I.V.L.