Usamljenost, bol, pasivnost, tim rečima se mogu opisati stanja likova na Ivanovim delima. On nam oslikava našu stvarnost, to korisno i opsano digitalno doba, i nas koji mu se zamađijani lakoverno predajemo, često bez jasne predstave o posledicama.
Ivan Milenković je mladi umetnik iz Leskovca, koji živi i radi u Beogradu. U intervjuu koji sledi pročitajte više o njegovom radu ali i pogledima i razmišljanjima o svetu savremene umetnosti.
Kada i kako si odlučio da se baviš umetnošću?
– Još u osnovnoj školi sam imao stalnu potrebu za crtanjem i slikanjem. Nagrade koje sam dobijao u tom periodu su bile potvrda da nastavim da se bavim umetnošću.
Ko su bili tvoji uzori na početku?
– Ako govorimo o samim počecima, rekao bih moj otac. On je likovni pedagog i istoričar umetnosti pored kog sam otkrio svet umetnosti.
Koji su to umetnici danas?
– Ron Muek, Benksi, Kristo, Karavađo… I mnogi drugi.
Nedavno si boravio u Parizu, kaži nam nešto više o tvom boravku, utiscima, rezultatima.
– To je umetnički rezidencionalni boravak koji se zove CITE. Veliki kompleks u centru Pariza koji ima 300 ateljea i koji smešta umetnike iz celog sveta. Srbija ima dva ateljea gde određeni broj umetnika iz naše zemlje svake godine boravi u istim. Tu možete sresti slikare, pisce, vajare, muzičare, kustose…
Koncept tog mesta je razmena iskustva sa ljudima iz celog sveta, svako ima pravo da napravi open studio kako bi pokazao svoje radove, a skoro svakog dana bude neko dešavanje.
Koleginica Ivana Milev i ja smo boravili mesec dana, za to vreme smo se upoznali sa pariskim muzejima, neverovatnom energijom grada, raznim ljudima. Rezultat je open studio i izložba koju smo napravili na kraju boravka.
Poslednja izložba koju si posetio je?
– Izložba sa prošlogodišnje likovne kolonije Vlasina u galeriji KC Leskovac.
Koji su tvoji utisci sa te izložbe?
Pažnju su izazvali tvoji radovi na kojima predstavljaš institucije kulture zavijene u najlon. Šta je bila ideja u trenutku nastanka tih radova i da li se nešto danas promenilo?
– Želeo sam da skrenem pažnju na zatvorene institucije od kulturnog značaja, pre svega mislim na muzeje. Najlon na zgradama je simbol nedostupnosti, hermetičke zatvorenosti, gušenja kulture. Mislim da je velika katastrofa što su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili zatvoreni preko deset godina. Moji radovi su nastajali u trenutku kada su institucije bile zatvorene kao i trenutku kada su se zatvarale. Danas su muzeji otvoreni, s druge strane galerije se zatvaraju i na istim mestima otvaraju palačinkarnice, banke i slično.
Da li umetnost ima moć da promeni čoveka, društvo?
– Ima.
Član si umetničke grupe ST.ART. Šta je cilj postojanja grupe i koji su rezultati vašeg dosadašnjeg rada?
– Cilj postojanja je predstavljanje sličnog senzibiliteta umetničkog izražavanja, a to je realističan pristup u slikarstvu. U vremenu gde je umetnost toliko razlicita trudimo se da se izdvojimo kao umetnici koji neguju realizam u svom radu, a imaju moderan pristup kroz svoj koncept. Do sada smo imali četiri izložbe, u Novom Sadu, Nišu i dve u Beogradu.
Da li misliš da su likovni umetnici u Srbiji udruženi i da li ima potrebe za tim?
– Mislim da jesu, postoje više umetnićkih grupa koje deluju na sceni. Udruživanje umetnika može samo da pomogne umetnicima što se tiče afirmacije i ujedno da predstavi jasniju sliku o trenutnoj umetničkoj sceni u Srbiji.
Svetlost gotovo da vrši funkciju subjekata na tvojim radovima. Reci nam nešto više o načinu na koji je tretiraš.
– Svetlo tehnologije je serija radova na kojima glavni izvor svetlosti dolazi upravo sa uređaja koje koristimo svakog dana, telefona, tableta, laptopa. Mislim da svi možemo da se pronađemo u tim slikama i toj svetlosti koja nas sve česce obasjava. Subjekat je negde na sredini između uređaja i lica portretisane osobe, asocijalno na društvenim mrežama, zatvoren u intimnim prostorima, izbegavajući direktnu komukaciju.
Da li se ponekad osećaš kao lik sa tvojih slika i kako se boriš protiv uticaja tehnologija?
– Da, i mene često obasjava to svetlo. 🙂 Trudim se da savremene tehnologije koristim za ličnu promociju kao i za određene informacije o izložbama.
Dobre i loše stvari su podeljene. Mislim da je ovo trenutak koji će se u budućnosti naći u poglavljima psihologije, sociologije, metodike, filozofije…
Kako se informišeš o aktuelnim umetničkim događajima?
– Preko društvenih mreza.
Prema tvom mišljenju, najveći kvalitet srpske savremene umetnosti je?
– Raznolikost.
Na čemu trenutno radiš?
– Na najvećoj slici do sada iz serije Svetlo tehnologija.
Da li je u planu nova izložba?
– Trebalo bi sledeće godine da se desi, negde u Beogradu.
Imaš li svoj omiljeni rad?
– Ne.
Koju skulpturu u javnom prostoru nam preporučuješ da pogledamo?
– Ribar Simeona Roksandića na Kalemegdanu.
Šta ljubitelji umetnosti treba da pogledaju u Leskovcu?
– Kulturni centar, Narodni muzej, pozorište.
Autor: I.V.L.